Nevena će svoju pesmu „Kruna“, izvesti pod brojem 9 u prvom polufinalu koje je na programu u utorak, 14. maja od 21:00, uz direktan prenos na RTS 1.

Intervju vodio: Saša Blagojević

Sam koncert Novi Fosili su počeli na nestandardan način, pojavili su se iz publike i prvim taktovima pesme „Da te ne volim“ digli publiku, koja je bila oduševljena njihovom spontanošću, na noge. U sledeća tri sata nizali su se najveći hitovi ove zagrebačke grupe, koja postoji od 1969. godine i traje toliko dugo, da je svima neverovatno da je ovo stvarno njihov oproštajni koncert. Atmosferu koja ja vladala u Sava centru, teško je opisati rečima, toliko je bilo emocija, pozitivne energije, ceo koncert je delovao toliko intimno, a pala je i pokoja suza. Kad su Fosili završili regularni deo koncerta i otišli sa scene, cela dvorana je spontano počela u glas da peva „Za dobra stara vremena“ dozivajući Sanju Doležal i društvo nazad na scenu. Pesme koje su izveli na bis bile su podsećanje na početke rada grupe i njihove hitove iz sedamdesetih i početka osamdesetih godina.

Ovaj koncert je bio jedno emotivno, pomalo setno, putovanje u prošlost. Novi Fosili su napravili sjajnu atmosferu za pamćenje, a ostaje da se nadamo da će se ipak predomisliti i ponovo zapevati pred beogradskom publikom Sašu, Milenu, Za dobra stara vremena, A još te volim i druge večne hitove.

 Podsetimo, Novi fosili su Jugoslaviju predstavljani na Pesmi Evrovizije 1987. godine sa pesmom „Ja sam za ples“ i osvojili sjajno 4. mesto.

 Dragana Šarić, kako je pravo ime ove pevačice, ponaša se i radi kao pravi profesionalac; ona je i kompozitor, i tekstopisac, i sopstveni menadžer,garderober… Ona nema vremena za odmor ili zabavu, ništa ne prepušta slučaju.

- Vidi, nema u njoj 50 kila, šaka jada, ali kada je na sceni, izgleda pet puta bolje i od Lepe Brene!

 Tako je u Novom Sadu, za vreme generalne probe za izbor naše pesme-predstavnice za Evroviziju, učestvovanje Bebi Dol prokomentarisao stari estradni vuk Mišo Kovač.

A nije bio jedini u dvorani koga su pojava i pesma Dragane Šarić, kakvo je pravo ime ove pevačice, oduševili.

Nećemo reći koliko je godina trebalo da prođe da bi se pred našim mikrofonima pojavio takav glas i takav smisao za interpretaciju, iz prostog razloga da se neko ne bi našao uvređen, ali – bilo je potrebno dosta vremena. 

 Doduše, Dragana Šarić je pokazala da zna da peva još u vreme svog prvog singla „Mustafa“, ali je tek svojom pojavom u Novom Sadu, gde je prvi put otpevala sopstvenu kompoziciju „Rudi“ stavila do znanja mnogima da je reč o nesvakidašnjem pevačkom talentu. 

Ipak, ma koliko joj taj nastup značio u karijeri, Bebi Dol nema ni reč pohvale za tu priredbu.

- Sve što se tih dana događalo u Novom Sadu, bilo je na najnižem nivou – kaže pevačica. – U tome su se složili početnici i oni koji pevaju već 20 godina. A reč je o značajnoj, jugoslovenskoj manifestaciji, a ne lokalnoj priredbi. 

Za tri dana, koliko su pripreme trajale, nije održana nijedna proba, radili smo bez takozvanog „stejdž-menadžera“, čoveka koji koordinira izvođačima i scenom, orkestar je tragično zvučao, a od većine aranžmana nije se pošteno čula ni četvrtina. 

Mene je bilo stid što su me ljudi posle te priredbe hvalili. Jer, smatram da sam se, u stvari, obrukala. 

Mikrofon su mi postavili negde u visini struka, a bilo nam je zabranjeno da ga diramo, jer je svaki dodir izazivao brujanje koje je pretilo da sruši „bogatu“ scenografiju, pa sam pevala savijena u struku, bez punih pluća, a ljudi pored svojih televizora su verovatno mislili: 

„Šta se ova mala krivi i lomi“…

Inteligentno dete

Bilo kako bilo, taj nastup je skrenuo punu pažnju javnosti na Bebi Dol. Po mnogima, njena kompozicija „Rudi“ bila je najbolja i najmodernija te večeri, a gotovo po svima, njena interpretacija bila je bez prave konkurencije. 

Slučaj je hteo da nova zvezda bude rođena na jednoj traljavoj priredbi, kakva je bila ova u Novom Sadu, na kojoj je, kako Bebi Dol sama kaže „pevala bez pravog poleta, čekajući samo da se ceo taj cirkus završi“.

- Kada se o meni govori, najčešće svi pominju iznenađenja i nekakve slučajnosti – objašnjava 21-godišnja pevačica. – U stvari, ništa nije slučajno. Radim već dugo, kvalifikovana sam za ono što radim, jasno mi je šta želim i mogu da postignem. 

To što drugi idu na slučaj, ili što propuštaju svoje šanse, njihova je stvar. 

Lično sam uvek tražila kvalitetu, osećam da samo tako mogu da radim, jer ovaj posao volim. Na žalost, onaj koji teži kvalitetu kod nas je najčešće osuđen na otpore. 

Imam prijateljicu, balerinu u Narodnom pozorištu, koju su kritikovali na radničkom savetu zato što vežba dva puta dnevno, dok ostali članovi baleta to čine samo jednom. 

Snimiti ploču danas nije ništa. To bukvalno može svako! Snimiti kvalitetnu ploču, to je već nešto drugo. Za mene u PGP RTB, diskografskoj kući za koju snimam, kažu: 

„Bebi nam je inteligentno dete“. 

Zašto? Zato što sve sama uradim, jer tako moram. 

Kada smo ploču „Rudi“ izdali za dve nedelje, ljudi u produkciji ploča nisu mogli da veruju, jer takvi projekti kod nas obično kasne tri meseca. Maze me i kažu mi da sam „inteligentno dete“, jer sam im sve ponudila sama: muziku, tekstove, izgled, odnos prema poslu, studiju, muzičarima…

Kada je već o izgledu reč, on je veoma važan u karijeri Bebi Dol. U stvari, ne izgled, već „imidž“, ona engleska reč, toliko odomaćena kod nas poslednjih godina, a potpuno neobjašnjena, pa je svako svojata i upotrebljava onako kako mu najviše odgovara. 

Kada je reč o Bebi Dol, svi se slažu da ona odlično peva, ali to se spominje nekako uz put, kao nešto sasvim prirodno, a ne ono što je, po našem mišljenju, presudno za uspeh ove pevačice. Ljudi su spremni da više pažnje poklone njenoj frizuri, šminki, lonašanju. 

 „Odlično peva, ali je mnogo šašava. Prava šizika!“

… Čuli smo mnoge kako komentarišu. A to ne odgovara istini, sem kada je reč o pevanju. Jer, Bebi Dol, bez obzira na frizuru ili haljinu koju nosi, ostavlja utisak osobe koja tačno zna šta hoće, kojoj su i pored njene mladosti mnoge stvari u poslu kojim se bavi poznate i koja sasvim sigurno zna kakvo mesto u svemu tome njoj prilada. 

A to nije „imidž“…

- Oni koji me poznaju pet godina znaju da sam ista ovakva bila – kaže Bebi Dol. – Nisam glumica, tog talenta nemam – da želim da budem nešto drugo, ceo tim ljudi morao bi na tome da radi. „Imidž“ je ono što je sasvim odvojeno od privatnog izgleda i ponašanja, to je industrija. 

 U našim uslovima mi pevači prepušteni smo sami sebi. A sama nisam u stanju da se još i sa „imidžom“ bakćem. Imam crvenu kosu, oblačim se ovako kako se oblačim, šminkam se u skladu sa tim, ali ništa od toga nije smišljeno u cilju nekakve karijere. 

Da se kod nas radi kao u muzički razvijenijim sredinama, prihvatila bih ono što se mora, izgled, ponašanje, sve. Ali, mi nemamo vremena ni za mnogo važnije stvari od „imidža“.

Mi smo ilegalci…

Mnogi naši pevači pokušavali su da načine karijeru u evropskim ili svetskim razmerama, ali do danas nikome to nije pošlo za rukom, ako zaboravimo neke vrlo polovične uspehe.

Bebi Dol je kao rođena da bude nova u tom nizu, ali i da se iz njega izdvoji, jer možda više od svih prethodnika ima mogućnosti da, ma koliko ona mrzela tu reč – načini iznenađenje. 

Ima neobičan glas, u kvalitativnom smislu njeno pevanje odgovara svetskim standardima, ume da se ponaša na sceni. 

Prošle godine Bebi Dol je učestvovala na jednoj audiciji u Londonu i među 40 konkurentkinja bila je izabrana od strane Hauarda Divota, nekadašnjeg vođe poznate grupe„Magazin“.

Čak je snimila dve singl ploče za čuvenu kompaniju „Virdžin“, ali njen pokušaj da se proslavi u širim razmerama na tome se i završio. Zašto?

- Mogla sam da postignem više samo da sam odlučila da ostanem da živim u Londonu – objašnjava Dragana, koja voli kad je zovu Bebi. – Imaju i oni tamo svoje „Šumatovce“ i svoje „Lipe“, studija, muzičarska društva. Zna se tačno ko su dobre pevačice u Londonu. 

Znači, u taj krug može i da se uđe, ako vrediš, naravno. Tamo su možda i veće šanse za uspeh, nego kod nas. Jer, ako zaista imaš nešto da ponudiš, tamo će te i saslušati. Ovde sve može da prođe, televizija, radio, novine otvoreni su za svakoga, bilo da on valja ili ne valja. 

 U tome je čak i publika izgubila glavu, pa ni sama više ne može da se odluči između dobrog i lošeg. 

Nisam opterećena Engleskom, već samo znam da se tamo može uspeti. Mlada sam, normalna i zdrava, pa mislim da ću to i dokazati. Uostalom, zar nije na muzičkom planu lakše uspeti tamo gde na svakom ćošku možeš da kupiš žice za gitaru. Ovde ih nema, mi radimo kao ilegalci…

Bebi Dol ovih dana priprema svoj prvi samostalni koncert u Beogradu, koji će biti održan 13. juna u „Ateljeu 212″. Zbog toga smo jedva uspeli da sastavimo ovaj sat razgovora, koji nam je bio potreban za intervju.

 Po ceo dan ona proba sa muzičarima, razmišlja o garderobi, ugovara goste, priprema program. U tom tempu priprema će trajati ceo mesec. Kako će sve to ispasti 13. juna ne znamo, ali je sigurno da ništa neće biti slučajno.

- Sve moram sama da radim. Bukvalno trčim s mesta na mesto od jutra do mraka. A da samo znate koliko volim da spavam i da se odmaram! Ali, drugačije ne mogu, jer po meni baza za uspeh u ovom poslu je rad. A suviše volim ovaj posao da bih bilo šta u njemu prepuštala slučaju…

 razgovarao: Danilo Štrbac, snimio: Zoran Kršljanin, obrada: Yugopapir (RTV revija, jun 1983.)

- Morate razumeti jednu stvar o Pesmi Evrovizije sedamdesetih – ističe Bjorn Ulvaeus iz grupe ABBA. – U to vreme, Evrovizija je bila jedina moguća odskočna daska za švedsku grupu koja bi poželela da postane poznata van granica zemlje. Nije bilo šanse da bi neko iz Engleske ili Amerike hteo da posluša bilo šta što dolazi iz tamo neke opskurne skandinavske zemlje. Mogli ste da uporno šaljete snimke, znajući da će odmah završiti u košarici za smeće.

Subota, 9. februar 1974. 

Švedska bira svog predstavnika na Pesmi Evrovizije.

Kreativni trio Benny Andersson & Bjorn Ulvaeus (kompozitori) & Stig Anderson (tekstopisac i menadžer) iščekuju potvrdu poslovice „treća sreća“: 1972. i 1973. njihove takmičarske pesme bile su zaustavljene na trećem mestu (poslednji put: „Ring Ring„, uz veliko negodovanje javnosti), ali, uz novi način glasanja i jedinu power-pop pesmu koja se te godine našla među deset predloženih – sve je bilo spremno za drugačiji ishod…

Samo takmičenje nije išlo uživo.

Sve je snimljeno i odrađeno popodne, a švedski TV gledaoci odgledali su odloženi prenos u večernjim časovima.

Tako su ABBA i njeni saradnici imali jedinstvenu priliku da se okupe u Stigovoj porodičnoj kući i na televiziji posmatraju sopstveni trijumf, naravno, navijajući sami za sebe! 

Gledalište je bilo impresionirano njihovim šljaštećim kostimima i epoletama, kao i efektnom pojavom dirigenta i aranžera Svena-Olofa Walldoffa, koji se obukao kao Napoleon. 

„Waterloo“ je, prosto rečeno, „oduvao“ konkurenciju, osvojivši skoro 100 poena više od drugoplasirane kompozicije.

Slavlje zbog velike pobede potrajalo je do ranih jutarnjih sati.

Ali, vremena za odmor nije bilo.

Već u nedelju ujutro, prostorije disko kuće Polar pretvorile su se u košnicu, gde su se uveliko množile promo trake sa engleskom verzijom „Waterloo“ i slali dopisi prodavnicama ploča. 

Stig ništa nije prepuštao slučaju: on je već u januaru predstavio pesmu na međunarodnoj muzičkoj smotri Midem u Kanu, gde je ABBA pobrala velike simpatije predstavnika evropskih medijskih kuća.

Grupa je na isti način bila promovisana godinu dana ranije, što je pomoglo da se „Ring Ring“ sasvim solidno proda van granica Skandinavije, naročito u zemljama Beneluksa, gde se „telefonska“ pesma našla pri vrhu top-lista.

Sada, sa osiguranim prolazom ka Brajtonu (Velika Britanija), gde će se 6. aprila održati 19. Pesma Evrovizije, Stigov se rad na promociji grupe ABBA utrostručio: sve važnije evropske radio stanice morale su da dobiju promo singlicu „Waterloo“, a velike su pare uložene i u reklamu u američkim magazinima tipa Cash Box i Billboard, jer je uporedo bio planiran i „napad“ na američko tržište.

S obzirom da je sedamdesetih važilo pravilo da se izabrane pesme zemalja učesnica ESC-a ne smeju puštati u javnosti do određenog datuma, tako se ni „Waterloo“ nije mogao pronaći u švedskim prodavnicama ploča sve do 4. marta, kada je istovremeno počela prodaja dve singlice – jedna sa švedskom, druga sa engleskom verzijom.

Bile su to prve ploče na kojima je bio ispisan novi naziv grupe: ABBA, mada je, radi lakše identifikacije, sitnim slovima ipak dodato staro ime: Bjorn, Benny, Agnetha & Frida.

Čak i bez potvrde budućeg evropskog uspeha, „Waterloo“ je žario i palio domaćim top listama.

Zajedno sa singlicama, objavljen je i istoimeni album, koji se do kraja godine prodao u četvrt miliona primeraka i tako postavio rekord do tada najkomercijalnijeg LP-ja u istoriji Švedske. 

Dolazak u Brajton

 Pre nego što je ABBA doputovala u Brajton, gde je grupu u subotu 6. aprila, u tamošnjem Dome Theatre, očekivao nastup na evrovizijskoj sceni, četvorka je u ponedeljak sletela na londonski aerodrom, jer je po planu prvo trebalo da se dva dana upoznaju i druže sa tamošnjim predstavnicima sedme sile.

Na Heathrow su ih dočekali predstavnici Epic Recordsa, koji su četvorku (u društvu Stiga i njegovih pomoćnika Hansa Bergkvista i Thomasa Johanssona) sproveli do grada u luksuznom rols-rojsu. 

Možete li zamisliti oduševljenje mladih Šveđana kada su na radiju u kolima čuli svoju pesmu, za koju im je potvrđeno da se tih dana češće vrtela čak i od predstavnice Velike Britanije, „pozajmljene“ Aussie dame Olivie Newton-John.

Njena „Long Live Love“ važila je za jednog od glavnih favorita, a kako se bližila subota, grupu su na kladionicama pretekle i Italija (Gigliola Cinquetti sa sugestivnom baladom „Si“) i Holandija (duet Mouth & MacNeal sa veselom pesmicom „I See A Star“).

Potonja je bila toliko zarazna (uz zvuke starog vergla i zviždukanje), da je i ABBA počela da je pevuši – na užas članova njihovog tima, koji su shvatili da u Holanđanima imaju „najljuće protivnike“. 

Ipak, nije prošlo puno vremena do trenutka kada su holandski predstavnici izgubili simpatije Agnethe i Fride, napravivši mini skandal na žurci uoči subotnje fešte.

Muška polovina dueta Mouth & MacNeal, Willem Duyn, onako krupan, bradat i čupav, nije prestajao da konzumira alkohol, što ga je ubrzo nateralo da trčkara po sali i viče:

„Mi ćemo pobediti!“

- Posvađali smo se, seća se Frida. – Ponašao se agresivno, pa sam mu uzvratila na nimalo pristojnom engleskom!

Sledeća Willemova žrtva bila je Agnetha – zajapureni pevač uneo joj se u lice:

„Ko si ti? ABBA? Misliš da si najbolja? Ja sam najbolji!“ 

Zatim ju je uhvatio za struk i podigao u vazduh. Tek tada, postiđeni članovi holandske ekipe sprečili su njegovo daljnje blamiranje i odvukli ga iz sale… 

Nije ovo bila jedina nevolja koja je „visila u vazduhu“ za vreme održavanja Pesme Evrovizije.

Pretnje terorista bile su aktuelne i pre 40-tak godina (kao i blisko sećanje na užas Olimpijskih igara u Minhenu 1972), pa su ekipe ugroženih zemalja (Izrael, Grčka, Irska) bile strogo izolovane na jednom spratu, dok su ostali učesnici takođe morali da se provlače kroz špalire policajaca i metal detektora. 

Osim na pijanog Holanđanina, ABBA je besnela i na BBC tonce, koji su na probama uporno stišavali zvuk „Waterloo“ matrice u odnosu na njihove vokale. Moguće je da prozvani tonci, na šlageraškom takmičenju kakvo je nekada bila Evrovizija, jednostavno nisu navikli na rock sound koji je te godine izdvajao Švedsku od konkurencije, ali to ih nije opravdavalo da četvrti put zaredom ignorišu molbe Bennyja i Bjorna:

„Glasnije! Glasnije!“ 

Tek kada je Stig zapretio povlačenjem sa takmičenja, BBC režija je najzad podigla reglere…

Ohrabrujući pogledi

 Prenos poslednje kostimirane probe, održane u ranim popodnevnim časovima 6. aprila, upriličen je za sve članove žirija u 17 zemalja učesnica, koji su na osnovu TOG nastupa već odlučili kako da podele svoje poene.

ABBA je ostatak popodneva iskoristila za relaksaciju, a od njih četvoro najnervozniji je bio Bjorn, koji je gorko žalio što se blagovremeno nije podvrgao dijeti. Seća se:

- Iako sam u to vreme pričao da imam „pogrešno ušivene“ pantalone, istina je bila da sam se ugojio i da sam ih zbog toga jedva obukao. Bilo je grozno. Uopšte nisam mogao da sednem. Izgledao sam kao debela božićna jelka!

ABBA je na scenu izašla osma, u gotovo identičnim šljaštećim odorama, čizmama s platformama, Bjornovom „zvezdastom“ gitarom i koreografijom preslikanom sa švedskog izbora za Eurosong. To je podrazumevalo i pompezni ulazak dirigenta Svena-Olofa obučenog kao Napoleon, što je već u prvim sekundama šarmiralo TV gledaoce i sve prisutne u publici. 

- Zamalo sam se zaledio kada sam shvatio da me posmatra 500 miliona gledalaca, seća se Benny. – A onda mi se u glavi sve pomešalo i osetio sam kako trema nestaje. Mnogo nam je pomoglo što smo svi četvoro bili zajedno na sceni, jer smo mogli da se s vremena na vreme pogledamo i ohrabrimo jedni druge.

Najteža je bila neizvesnost tokom glasanja. Bjorn otkriva:

- Bio sam toliko nervozan, da sam isprva odbio da posmatram podelu poena. Ipak, nisam izdržao i približio sam se monitoru za koji su već bili „zalepljeni“ svi ostali. Niko ne može da zamisli napetost koja vlada u tim trenucima. Koža se ježi, stomak zavrće, grlo presušuje. Želiš da pobegneš od svega, ali i dalje stojiš i zuriš u ekran kao omađijan.

Sistem glasanja 1974. nije dozvoljavao velike cifre – žiriji su dodeljivali od jednog do maksimalnih pet bodova. ABBA je krenula sa odličnih pet poena od finskog žirija, ali je onda usledio hladan tuš, kad od engleskog, od kojeg su očekivali najviše, nisu dobili nijedan! 

Ipak, poen po poen, postajalo je jasno da Švedska, koja do tada nikada nije pobedila, na tabeli ostavlja za sobom upravo one koji su joj bili najveći rivali: Italiju, Holandiju i Veliku Britaniju.

Teško je zamisliti uzbuđenje i ushićenost koja je vladala među budućom slavnom četvorkom – dolazili su iz zemlje koja je bila gotovo beznačajna i nevidljiva na međunarodnoj pop sceni, i mada su bili sigurni u sebe i svoj nastup, nametnuta inferiornost im nije dozvoljavala da se nadaju ovako velikom uspehu. 

Tri zemlje do kraja glasanja, Švajcarska im je dodelila pet poena i nakon svega par sekundi grozničavog sabiranja i kalkulisanja, postalo je jasno da niko više ne može da ih prestigne na tablici – ABBA je pobedila!

U tim trenucima nestvarnog trijumfa, dok su zagrljeni skakali od sreće, oslobođena je energija koja će zauvek promeniti njihove živote. Ovo je bio događaj koji je Agneti, Fridi, Beniju i Bjornu, vlasnicima nesigurnih karijera u svetu muzike, zacrtao put kojim će se kretati njihovi životi.

Labavo sklopljeni kvartet, oformljen na osnovu puke privlačnosti dva zaljubljena para, već zasićenih svetlima švedske pozornice, slobodnih da danas-sutra otkažu svoje nastupe i prepuste se porodičnom životu, odjednom je postajao nešto o čemu nisu mogli ni da sanjaju…

I dok je Stig već pronašao put do bine, gde mu je pomalo ošamućena TV voditeljka Katie Boyle čestitala na pobedničkim stihovima, preostala dvojica „Waterloo“ autora, na koje se čekalo da preuzmu kompozitorsku nagradu, nikako nisu uspevali da se probiju do scene.

Razlog: obezbeđenje nije dozvoljavalo Beniju i Bjornu da se popnu na scenu, dobivši naredjenje da se prolaz dozvoli samo kompozitoru (ono što su zamislili: čovek u štofanom odelu sa naočarima), ali ne i izvođačima (ono što su videli: dvojica čupavih „svemiraca“ u srebrnim čizmama i šljokicama).

Beni je na kraju uspeo da se izboksuje sa „security likovima“ i probije se do scene, ali je Bjorn, u svojim žuljajućim pantalonama, imao dovoljno muke da se pokrene, a kamoli da potrči, pa je odustao od pokušaja. 

Nakon ponovnog izvođenja pobedničke pesme, slavlje je nastavljeno u bekstejdžu, gde su Beni i Bjorn, prema kasnijem priznanju, bili uplašeni da će ih neko od zvaničnika uskoro obavestiti da je došlo do pogrešnog sabiranja poena.

Uspostavili su i vezu sa Stockholmom, gde je, usred sveopšteg veselja u Stigovoj kući, u kojoj su se okupili zaposleni u Polaru, Stigova žena Gudrun ZANEMELA – ali ne zbog pobede, već zbog šokantnog prizora svog supruga kako prima nagradu u pogrešnoj košulji!

- Vladala je opšta euforija, gubili smo tlo pod nogama, seća se Bjorn. – Gledali smo na televiziji šta se događalo prethodnim evrovizijskim pobednicima, ali to doživeti… Biti sproveden u limuzini direktno do scene Top Of The Popsa, pojaviti se na istom mestu gde su stajali Beatlesi i ostali bendovi kojima smo se divili… Neopisivo.

Benny zaključuje:

- Postigli smo preko noći nešto na čemu smo godinama radili, da se o nama čuje i u drugim zemljama, da svet sazna da u Švedskoj postoji grupa koja piše pesme na engleskom i trudi se da stvara dobru pop muziku.

Zajedljivi švedski mediji

 Čak i u noći koja je trebalo da bude rezervisana samo za zaslužene hvalospeve, ABBA je osetila netrpeljivost dobrog dela švedskih medija, koja će ih pratiti tokom cele karijere. Pokazaće se da je domaća izreka „uspeh se ne prašta“ primenljiva i na „politički korektnije“ skandinavske prostore.

Naime, jedno od prvih pitanja koja su posle pobede upućena Stigu od strane švedskih izveštača, stiglo je zavijeno u konstataciji novinara TV emisije Rapport Ulfa Gundmundssona:

- Prošli put ste pevali o ljudima koji međusobno telefoniraju, a ove godine vam je tema bitka u kojoj se masovno stradalo. Da li ste znali da je 40 hiljada ljudi poginulo kod Waterlooa?

Stig je na ovo pitanje pocrveneo od besa…

Ali se dovoljno sabrao da uzvrati objašnjenjem o razlici između bukvalnog i prenesenog značenja svojih stihova.

Čim se kamera ugasila, oterao je novinara do đavola!

Pored temperamenta, u Brajtonu je došla do izražaja i njegova lojalnost – nikada nije zaboravljao na ljude koji su verovali u talenat njegovih pulena. Kada se za vreme proba upoznao sa holandskim TV producentomEddyjem Beckerom, koji je bio oduševljen otkrićem muzikalnih Šveđana, obećao mu je da će ABBA sledeće nedelje gostovati u njegovoj emisiji Eddy-Go-Round.

Nakon pobede, kada se interes za grupu ustostručio, a fokus promocije prebacio na teren Velike Britanije, Eddy se zabrinuo da će menadžer izvrdati usmeni dogovor oko nastupa u njegovoj emisiji, ali ga je Stig, kako bi se reklo u ovim krajevima – ispoštovao…

Ovenčan evrovizijskim lovorikama, „Waterloo“ je postao veliki svetski hit, postavši Number One ne samo u većini zemalja starog kontinenta, već i u Australiji, Južnoj Africi i Americi (gde je stigao do respektabilnog šestog mesta).

Da su članovi grupe ABBA bili dva para početnika, bez obaveza u spoljnom svetu, mogli su komotno da zakupe autobus i rezervišu avio karte, te da sledećih godinu dana non stop putuju svetom i promovišu svoju novu ploču.

U stvarnosti, Benija i Bjorna su, pored stvaranja novih ABBA pesama, očekivale i „kancelarijske“ obaveze u Stigovoj disko kući Polar (za šta su primali platu!), kao što su produkcija novih albuma Polarovih ekskluzivaca Lene Andersson i Teda Gardestada.

Devojke? Frida je užurbano privodila kraju snimanje solo albuma, dok je Agnetha planirala da rad na svojoj petoj longplejki počne u julu.

Svima njima ABBA je bila tek jedna od tekućih muzičkih zanimacija…

I već je počela da im stvara probleme u privatnom životu…

Vrativši se kući nakon dve nedelje Evrovizije, Agnetha i Bjorn su bili užasnuti reakcijom svoje jednogodišnje ćerkice Linde.

- Bjornu i meni Linda je užasno nedostajala i mislili smo na nju svakog dana, svakog sata, seća se Agnetha. – Naravno, mislili smo da i mi njoj nedostajemo, da će raširiti ručice i krenuti nam u zagrljaj čim se budemo vratili kući. Međutim, kad smo ušli u njenu sobu – nije nas prepoznala! Uznemirila se, uplašila i umesto nas, zagrlila dadilju…

Težak udarac za Agnetu.

Ona i Bjorn zakleli su se jedno drugome da nikada više ne napuštaju Lindu na tako dug period – što je, uz postepeno sve veću popularnost i traženost grupe ABBA bilo gotovo nemoguće…

Već tada, i pre nego što je ABBA zapravo počela da funkcioniše, zasađeno je seme razdora između emotivne „hoću da sam pored svog deteta“ Agnete i praktičnog „ali, imamo dadilju“ Bjorna.

Naredne dve-tri godine jedva su balansirali između svog privatnog i profesionalnog života, završivši na kraju baš kao par u njihovoj prvoj „brejkap“ pesmi:

„Znajući sebe, znajući tebe – ništa tu ne možemo da promenimo… „

 Zahvaljujemo se portalu Yugopapir na ustupljenom članku!

Prvo učešće Azerbejdžana je bilo u Beogradu 2008. godine, a ostvarili su i jednu pobedu, na Evroviziji u Dizeldorfu 2011. godine, kada su ih predstavljali Elli i Nikki sa pesmom „Running scared“. Ova zemlja je jedna od najambicioznijih učenica sa vrlo zapaženim rezultatima, naime od 7 učešća koliko su imali do sada, čak 6 puta su završili ne nekom od prvih 10 mesta.

Podsetimo se pobede Azerbejdžana 2011. godine:

We met Graja (composer’s nickname) in his studio and in a friendly atmosphere we talked about plans regarding the selection of our representative next year.

Hello Graja primarily we want to congratulate you for being chosen to compose the song that will represent Serbia in Vienna.

  – Thank you very much, welcome to my studio and I’m glad to see you again.

Following the victory in 2007, your song will again represent Serbia in the Eurovision Song Contest. How did it come to that and what does this mean to you personally?

- It means a lot to me, it is a great honor to represent my country in this prestigious music competition. After the decision of the RTS to return to the Eurovision Song Contest there was an agreement between the RTS and the music company Beoton, and they thought I was a good choice and that together we will do this job properly.

We heard that our representative will be selected from among three candidates and that you compose three different songs for each of them. Can you tell us more about that?

- Yes, there’s the agreement to select three candidates, with each of them performing a song. I must say that we have not yet reached a final agreement, recently collaboration between me, RTS and BEOTON has been intensified and in the upcoming days we will know exactly how the selection of the representative will be. What I can tell you is that we are thinking about involving  the audience to choose candidates through several programs that will be broadcast on RTS.

Do you have someone particular in mind and have you been contacted by some artisist yet ?

- I do have , but I haven’t made ​​any decision yet. First of all I want to a performer to have strong vocal capabilities, to possess charisma and a good stage performance, because these are all components that are required for the Eurovision Song Contest. These days, many have contacted me, but I say it is too early to bring out any name.

Do you have any idea at this point what will the songs be like?

- Yes, I have in mind the idea that I will carry into effect, and I intend to write both ballads and uptempo tunes. In the end the audience will decide which one they’ll like the most.

Will the songs be presented before or will they be premiered on the night of the national selection?

- The songs will have their premiere in a live broadcast when the winner will be chosen, because the point is to choose a song that will make the greatest impact on the audience at the very moment.

Do you have the ambition to win the top again?

- I do not think about it. I think only about having good performers and songs, and that in itself produces a result. I am not pressured by my previous win, for starters we need to think about getting into the finals, and then everything’s possible.

How do you see collaboration with OGAE Serbia?

- Our relationship dates back to victory in Helsinki, and even then it proved to be very successful. I really appreciate your opinion, because you know best how the stuff around the contest works. I see no reason why would be different now. We are focused on a common task, to present our country in the best possible way.

Graja, thank you very much for the interview. We wish you success in everything you do.

- Thank you very much. See you very soon..

Elem, prošlo je i tih par meseci u slatkom iščekivanju putovanja na još jednu Evroviziju i mi se obresmo u Kopenhagenu. Odmah po dolasku smo naleteli na gomilu ljubaznih ljudi koji su nam pomogli da pronađemo Vanløse, deo grada u kojem je Johnny, naš poznanik i sad već prijatelj, imao kuću. Izlišno je reći da su neki od tih ljubaznih ljudi bili poreklom iz Srbije, gde god pođeš na Srbe naiđeš, što u ovakvim situacijama i nije uopšte loše. :) Bila je tu i jedna slatka bakica iz Švedske koja je čim je čula da smo iz Srbije počela da deklamuje sve reči koje je na srpskom znala. :) Mi smo malo lutali, čak je Zoki uspeo da zaboravi i svoju torbu sa lap topom na stanici, pa je trčao nazad koliko ga noge nose. Naravno, s obzirom da smo bili u jednoj od najuređenijih zemalja na svetu, gde svako gleda svoja posla, tako ni na Zokijevu torbu niko nije obraćao pažnju, pa nam je laknulo kad smo videli da se vraća s njom na ramenu.

Johnny nas je dočekao kao da smo mu najrođeniji rod, sve nam je pripremio, od tople zakuske, do mapa za lakše snalaženje. Sve nam je potanko objasnio i pustio nas da uživamo u evrovizijskoj avanturi pridružujući nam se kadgod je imao prilike. Čim smo se malo osvežili, krenuli smo put Arene i pres centra, kako bismo podigli naše akreditacije nasušne, bez kojih boravak na Pesmi Evrovizije ne bi imao smisla, maltene. Akreditacije omogućuju fanovima i novinarima ulazak u pres centar, odlazak na probe u Arenu, ulazak u Euroklub, besplatan prevoz po gradu, obilazak raznih znamenitosti, jednostavno sa akreditacijom ti si CAR! Fanovi koji imaju akreditaciju često sa izrazom žaljenja, ali bogami i sa visine, gledaju one koji je nemaju. Mi nismo od tih :) Zaista, akreditacija olakšava život, a bogami i donosi i veliku uštedu. Recimo, prošle godine u Švedskoj, sa akreditacijom  smo imali mogućnost da se besplatno vozimo po celoj oblasti Skanija, u kojoj se nalazi i grad Malme. Naravnu, tu opciju smo obilato koristili i posetili više gradova i sela. Ove godine, nismo imali pravo na besplatnu vožnju van Kopenhagena, ali i obilazak danske prestonice sam po sebi je bio dovoljan, jer je grad veliki i razuđen. Kao što rekoh, mi smo se zaputili ka pres centru, koji je bio odmah pored Arene, kako bismo podigli svoje akreditacije, a to je bio i jedini put da smo platili vožnju gradskim prevozom. Ali avaj, ushićenje koje nas je obuzelo zbog dolaska, zamenila je razočaravajuća informacija, koju smo dobili od prijatelja koji su ranije stigli, da je Arena poprilično udaljena od poslednje stanice autobusa kojim smo mi došli, tako da nam šipčenje od 45ak minuta ne gine. Arena nije mogla biti dalje nego što jeste, znači, hodaš i hodaš i nikad kraja, pa još k’o za baksuz, ne dozvoljavaju da se uđe sa bliže strane, nego mora još jedno 15ak minuta da se obilazi skroz u krug maltene, naravno, tako smo došli samo prvi put,  ali mi ne bi bili mi, kad ne bismo našli prečicu i skratili sebi put za 15 minuta :) Okolina Arene me podseća i izgledom i mirisima na selo mog oca, Sumrakovac, svuda neko šipražje, bare, pa odor nekih domaćih životinja koji se širi iz obližnjih kuća, sve u svemu nimalo glamurozan prilaz, mada ni sama Arena, tj. bivše brodogradilište nije mnogo oku prijaznije, ali šta je tu je. Mi smo se zezali, da smo im mi priredili takav prilaz i takvu dvoranu, mislim da bi nam oduzeli organizaciju, ne samo te, nego i svake buduće Evrovizije, ali bogatima je sve dopušteno :) Naše zapaženje je da bogate zemlje mogu da dozvole sebi taj luksuz da Evroviziju organizuju i na njivi manje-više i niko neće reći jadne li zemlje, ali siromašne zemlje, kao što je naša, moraju dati sve od sebe, jer stranci ionako očekuju da vide bedu i sirotinju, pa ih se mora ubediti da su se prevarili. Ništa zato, bar smo posle silnog pešačenja do Arene, skinuli koji gram i zategli određene delove tela. :) Sem toga bilo je i interesantnih pejzaža usput, kao da smo pošli na izlet, pa smo, nakon početnog siktanja, uživali u pogledu na usidrene brodove u luci, naročito one koji su podsećali na vikinške lađe, te na male kućice, ušorene, sa rascvetanim baštama kraj kanala.

Unutar pres centra je prilično uzavrela atmosfera, već je pristigla većina novinara, a i svi izvođači  su se nacrtali za „naslikavanje“ što bi rekao Ivan Horvat, naš drug iz Zagreba…(nastaviće se)