Moram priznati da me je okupiranost Evrovizijom držala to veče i još par dana diskutujući sa prijateljima o istom. Do naredne godine i čuvene evrovizijske večeri više nisam razmišljala.

Odrasla sam i u jednom momentu iz fotelje našla sam se u Areni, odakle uživo čujem voditelje, čuveni početak i mašem zastavicom svoje zemlje – uzbuđenje, radost, neverica. Sve to bilo je novo za mene ali ne i za moje nove drugare iz organizacije OGAE Srbija, čiji sam i ja član sada. Upoznala sam ih neočekivano, kako se to u životu dešava. Bili su prepuni utisaka sa Pesme Evrovizije, što samog dogadjaja, koji program organizacije nosi, tako i utiscima samog grada u kome se Evrovizija održava. Uverili su me da Evrovizija nije samo TV-prenos u kome sam ja uživala, već da u sebi krije raznorazne dogadjaje koji prethode samom spektaklu.

Kao znatiželjna osoba i zahvaljujući nesebičnosti mojih OGAE drugara, da iskusim prave čari Evrovizije, sledeće godine 2009. pošla sam sa njima u Moskvu, prestonica o kojoj sam oduvek sanjala. Od tada do danas, provela sam divne trenutke sa svojim drugarima, sada već i prijateljima, videla ogromnu mašineriju ljudi koja radi na projektu da sve to tako lepo bude upakovano u TV prenosu, upoznala mnogo novih ljudi iz raznih delova Evrope i posetila veliki broj gradova u vreme održavanja takmičenja.

Kako se to mi družimo, slažemo, ponekada i preko pogledamo, kako obilazimo i razgledamo znamenitosti grada, volimo ili ne, kritikujemo ili se divimo, oduševimo ili potpuno razočaramo pisaću vam u nekom narednom blogu. Samo jedno, euforija oko Evrovizije, kod mene, sada ne traje samo nekoliko dana, već celu godinu u iščekivanju novog grada i novih avantura. Rado prenosim utiske svjim roditeljima, prijateljima, drugarima, poznanicima, rodbini. Ipak, kada si u centru zbivanja, korak si ispred.