Zašto volimo PZE? Festival koji je za pet godina postao mnogo više od izbora za Evroviziju

Kada se početkom godine približi vreme „Pesme za Evroviziju“, na nekoliko nedelja gotovo čitava domaća evrovizijska scena počinje da živi u istom ritmu. Objavljivanje pesama, prvi favoriti, reakcije, pregledi, probe, fotografije sa scene, rasprave o nastupima, dva polufinala i veliko finale postali su mali ritual koji već ima svoje stalno mesto u domaćem muzičkom kalendaru.

A sve to postoji tek pet godina.

Od prvog izdanja 2022. godine do pobede grupe Lavina 2026, PZE je uspeo da izgradi sopstveni identitet, da na istu scenu dovede neke od najvećih zvezda domaće muzike i izvođače za koje šira javnost do tada gotovo nije čula, da proizvede hitove, viralne trenutke i nove izvođačke karijere, ali i da Srbiji donese četiri plasmana u finale Pesme Evrovizije u pet godina.

Zato, dok se svakog septembra ponovo postavlja pitanje kako će Srbija birati svog narednog predstavnika, možda vredi postaviti i jedno drugačije pitanje – zašto zapravo toliko volimo PZE?

Od Beovizije do potpuno novog festivala

Današnji PZE nastao je 2022. godine, nakon što je RTS odlučio da razvije sopstveni nacionalni izbor umesto dotadašnje Beovizije. Sam naziv „Beovizija“ bio je u vlasništvu privatne produkcije, dok je RTS, kao član Evropske radiodifuzne unije, ostao televizija koja bira predstavnika Srbije za Pesmu Evrovizije. Tako je nastao novi format i novo ime – Pesma za Evroviziju.

Ispostaviće se da promena nije bila samo kozmetička.

Prvo izdanje PZE održano je tokom tri večeri u martu 2022. godine. Na konkurs je stiglo više od 150 kompozicija, a čak 36 njih izabrano je za dva polufinala. Već tada je postavljen koncept koji će postati zaštitni znak festivala: veliki broj izvođača, žanrovska raznovrsnost, dva polufinala, veliko finale i ravnopravna odluka stručnog žirija i publike.

I već prva godina pokazala je šta PZE može da bude.

Prva pobednica PZE-a

Olivera Kovačević i stvaranje identiteta PZE

Jedna od ključnih osoba u nastanku i profilisanju festivala bila je Olivera Kovačević, tadašnja glavna i odgovorna urednica Zabavnog programa RTS-a, a kasnije urednica i kreativna supervizorka PZE.

Od samog početka ideja je bila da učesnici imaju ozbiljne produkcijske uslove i da domaći izbor ne izgleda kao televizijska audicija, već kao veliki muzički festival. Pred prvo izdanje Kovačević je govorila o podizanju tehničkog i tehnološkog standarda, jednakim uslovima za sve izvođače i velikom broju proba, a u selekciju pesama bili su uključeni muzički urednici iz različitih delova RTS-a.

Upravo u godinama njenog vođenja PZE je dobio ono što svaki festival mora da ima da bi opstao – prepoznatljivost.

Velika scena u Košutnjaku, upečatljiv vizuelni identitet svake godine, Dragana Kosjerina, Kristina Radenković i Stefan Popović kao prepoznatljiva lica programa, green room koji nije samo prostor između nastupa, revijalni segmenti posvećeni istoriji Evrovizije i, možda najvažnije, pristup prema kojem učesnik koji dođe bez velike diskografske kuće iza sebe treba da dobije istu televizijsku pozornicu kao neko ko već ima dugu karijeru.

Kovačević je 2024. govorila da PZE iz godine u godinu privlači sve više izvođača i da su upravo mnogi danas poznati izvođači svoje prve velike televizijske prilike dobili kroz festival. Za PZE 2024. stiglo je oko 235 kompozicija, dok su godinu ranije bile prijavljene približno 185. Za izdanje 2025. stigle su čak 222 prijave.

Takvo interesovanje teško je proizvesti dekretom. Festival mora da postane mesto na kojem izvođači žele da budu.

Od Ace Lukasa i Sare Jo do Luke Blacka, Mimi Mercedez i Lavine

Možda najbolji odgovor na pitanje šta je PZE postao tokom svojih prvih pet godina daje pogled na izvođače koji su stali na njegovu scenu. Malo je domaćih televizijskih muzičkih formata koji su u tako kratkom periodu uspeli da na jednom mestu spoje velika i već afirmisana imena, izvođače sa dugim karijerama, predstavnike alternativne scene, mlade autore, bendove i potpune debitante. Upravo ta raznolikost postala je jedna od najprepoznatljivijih osobina festivala.

Već prvo izdanje 2022. godine pokazalo je koliko široko PZE može da postavi granice. Među finalistima su bili Aca Lukas, Sara Jo, Ana Stanić, Tijana Dapčević, Zorja, Angellina, Zoe Kida, Zejna, Marija Mikić i Konstrakta. Na istoj sceni našli su se pop, folk, alternativna muzika, savremena elektronika i klasičniji festivalski zvuk. Teško da bi se za takvu postavu moglo pronaći jedno zajedničko žanrovsko određenje – i upravo je u tome bila njena najveća vrednost.

Već naredne godine postalo je jasno da 2022. nije bila izuzetak. Na PZE 2023. gledali smo Hurricane, Frajle, Zejnu, Princa, Filipa Baloša, Filarri, Dzipsii i Luke Blacka, uz čitav niz izvođača koje je veliki deo publike upravo tada upoznao. Luke Black je iz relativno alternativnog muzičkog prostora stigao do pobede i predstavljanja Srbije na Evroviziji, dok su izvođači poput Filipa Baloša i Dzipsiija kroz PZE dodatno izgradili svoju publiku i prepoznatljivost.

Festival je 2024. možda još jasnije pokazao koliko različiti muzički svetovi mogu da funkcionišu unutar istog takmičenja. Na jednoj strani bili su izvođači sa velikom bazom publike, poput Breskvice, a na drugoj autori izrazito individualnog muzičkog izraza poput Teya Dore, Konstrakte i Ive Lorens. Tu su ponovo bile Zorja i Zejna, ali i Lena Kovačević, Keni nije mrtav i brojni mlađi izvođači. Rezultat je bio festival o kojem se nedeljama raspravljalo i izvan kruga evrovizijskih fanova, upravo zato što je različitim delovima publike nudio potpuno različite favorite.

PZE 2025. nastavio je u istom pravcu i dodatno proširio žanrovski prostor. Na sceni su se našli Mimi Mercedez, tam, Princ, Harem Girls, Iskaz i brojni izvođači koji su dolazili iz potpuno različitih delova domaće muzičke scene. Za neke je PZE bio povratak na veliku televizijsku pozornicu, za druge prilika da publici pokažu drugačiju stranu svog rada, a za pojedine i prvi susret sa auditorijumom koji se meri stotinama hiljada ili milionima gledalaca.

Upravo je ta otvorenost prema različitim imenima omogućila da PZE ne postane festival samo jedne generacije, jednog žanra ili jednog tipa izvođača. Na njemu ne postoji unapred utvrđen profil „idealnog“ učesnika. Nekada favorit postane velika zvezda, nekada neko ko dolazi iz alternativne scene, a nekada izvođač čije ime većina publike do objavljivanja učesnika gotovo da nije ni poznavala.

Najbolji primer toga stigao je 2026. godine, kada je pobedila Lavina, modern/progresiv metal sastav iz Niša.

Bend takvog žanrovskog usmerenja verovatno bi teško dobio centralni termin na Prvom programu RTS-a u okviru neke klasične zabavno-muzičke emisije. Na PZE je, međutim, dobio iste početne uslove kao svi ostali: prošao je javni konkurs i selekciju, predstavio svoju pesmu na velikoj televizijskoj sceni, stigao do finala, osvojio i stručni žiri i publiku, a potom nekoliko meseci kasnije predstavljao Srbiju pred milionskim evropskim auditorijumom.

U tome se možda najbolje vidi jedna od najvećih vrednosti PZE. Festival nije samo mesto na kojem se pojavljuju izvođači koje publika već poznaje – on može da bude i mesto na kojem se nova imena stvaraju, alternativni izvođači dolaze do mejnstrim publike, a žanrovi koji inače retko dobijaju prostor na nacionalnoj televiziji postaju deo centralnog muzičkog događaja godine.

Od Ace Lukasa i Sare Jo, preko Konstrakte i Luke Blacka, do Mimi Mercedez i Lavine – teško je zamisliti raznovrsniju grupu izvođača pod istim festivalskim krovom.

I upravo je to jedan od razloga zbog kojih je PZE za samo nekoliko godina postao toliko važan domaćoj muzičkoj sceni.

Nastup Mimi Mercedez na PZE-u 25

PZE ne stvara samo pobednika

Najvažnija vrednost dobrog nacionalnog finala ne može da se meri samo rezultatom njegovog pobednika na Evroviziji.

PZE je tokom proteklih godina pokazao da neko može da ne pobedi – a da sa festivala ipak izađe kao jedan od najvećih dobitnika.

Pesme kao što su „Muškarčina“, „Zorja“, „Cvet sa Istoka“, „Novi plan drugi san“, „Rumba“, „Gnezdo orlovo“, „Lik u ogledalu“, „Novo, bolje“, „Turbo žurka“, „Aladin“, „Durum durum“, a potom i brojni naslovi sa PZE 2026, nastavili su život daleko nakon završetka festivala.

Za mlade izvođače PZE znači tri minuta u udarnom terminu nacionalne televizije, profesionalno osmišljenu scenografiju, rasvetu, režiju i nastup, objavljivanje pesme na velikim digitalnim platformama i pristup publici koja ih možda nikada ranije nije čula.

Za već poznate izvođače predstavlja mogućnost da se predstave na drugačiji način.

A za publiku je upravo mešavina ta dva sveta možda najzanimljiviji deo festivala.

Jer nikada unapred ne znamo ko će postati priča godine.

Nastup Breskvice na PZE-u 24

Konstrakta – trenutak kada smo shvatili šta PZE može

Ako postoji jedan nastup koji je definisao prvih pet godina festivala, onda je to verovatno „In corpore sano“.

Konstrakta početkom PZE 2022. nije važila za glavnog favorita. A onda su došli lavor, pranje ruku, latinski stihovi, pitanje o tajni zdrave kose Megan Markl i tri minuta televizije o kojima je za samo nekoliko dana počeo da govori čitav region.

Finale prvog PZE pratilo je više od 1,5 miliona gledalaca u Srbiji, dok je tokom tri festivalske večeri pristiglo više od 208.000 SMS glasova. RTS-ov evrovizijski Jutjub kanal zabeležio je 4,3 miliona jedinstvenih korisnika, a više od polovine gledalaca prenosa preko Jutjuba dolazilo je van Srbije.

Nekoliko meseci kasnije „In corpore sano“ osvojila je 5. mesto na Evroviziji u Torinu sa 312 poena.

PZE je već u svojoj prvoj godini uspeo da uradi možda najtežu stvar za jedan festival – da iznenadi sopstvenu publiku.

Gledanost pokazuje da PZE nije festival samo za evrovizijske fanove

Zbog ogromne aktivnosti evrovizijske zajednice na društvenim mrežama ponekad se može steći utisak da je interesovanje za PZE pre svega vezano za relativno uzak krug najvatrenijih fanova takmičenja. Međutim, podaci o gledanosti iz godine u godinu pokazuju sasvim drugačiju sliku – Pesma za Evroviziju odavno je prerasla granice evrovizijskog fandoma i postala jedan od najvećih domaćih televizijskih muzičkih događaja početkom godine.

To je bilo jasno već prilikom prvog izdanja. Finale PZE 2022. pratilo je više od 1,5 miliona gledalaca, a sličan nivo interesovanja zadržan je i naredne godine, kada je završno veče ponovo okupilo oko milion i po ljudi ispred televizijskih ekrana. Za festival koji je tek stvarao svoje ime i identitet, bio je to možda najbolji pokazatelj da je publika vrlo brzo prihvatila novi format.

Vrhunac je usledio 2024. godine, kada je finale pratilo čak 1.645.000 gledalaca, čime je postavljen novi rekord festivala. Interesovanje se, pritom, nije završavalo na tradicionalnoj televiziji. U trenutku proglašenja pobednika samo na Jutjubu bilo je oko 95.000 gledalaca uživo, dok je tokom tri festivalske večeri pristiglo čak 206.499 SMS glasova. PZE je tih dana bio i jedna od glavnih tema na društvenim mrežama, a zvanični hešteg #PZE24 našao se i među globalno najpopularnijim temama na mreži Iks.

Ni godinu dana kasnije interesovanje nije nestalo. Finale PZE 2025. pratilo je gotovo 1,3 miliona televizijskih gledalaca, dok je tri večeri festivala preko RTS-ovog Jutjub kanala pogledalo gotovo 400.000 ljudi. Istovremeno su snimci nastupa, isečci iz emisija, reakcije i drugi sadržaji povezani sa festivalom na TikToku i Instagramu beležili milionske preglede. Time je PZE dobio još jednu važnu dimenziju – više nije postojao samo tokom nekoliko sati televizijskog prenosa, već je nedeljama živeo na društvenim mrežama, Jutjubu i digitalnim platformama.

Posebno je značajno što ni promena na čelu projekta 2026. godine nije dovela do pada interesovanja publike. Već prvo polufinale tog izdanja bilo je najgledaniji televizijski sadržaj dana u Srbiji, sa gotovo milion gledalaca. To je pokazalo da PZE više nije događaj koji zavisi samo od jednog izvođača, jednog favorita ili jedne posebno zanimljive godine – festival je u međuvremenu uspeo da izgradi sopstvenu publiku koja mu se vraća iz sezone u sezonu.

A upravo je to možda jedna od najvažnijih stvari koje je PZE postigao za samo pet godina. Publika danas ne uključuje Prvi program RTS-a samo da bi na kraju večeri saznala ko će predstavljati Srbiju na Evroviziji. Gledaju se polufinala, komentarišu nastupi, biraju favoriti, prate probe, upoređuju rezultati žirija i publike, pesme se dele i slušaju nedeljama pre finala, a o ishodu se razgovara još dugo nakon što se svetla scene ugase.

Drugim rečima, PZE je uspeo da od nacionalnog izbora napravi televizijski događaj koji ima sopstveni život, publiku i značaj. Više nije reč samo o proceduri kojom RTS treba da izabere jednu pesmu i jednog izvođača za tri minuta evrovizijskog programa u maju. Tokom nekoliko nedelja PZE postaje jedna od centralnih tema domaće pop kulture – a milionska gledanost pokazuje da u toj priči odavno ne učestvuju samo evrovizijski fanovi.

Od 2026. novo poglavlje sa Urošem Markovićem

Peto izdanje PZE donelo je i jednu od najvećih promena iza scene.

Od 2026. godine na mestu supervizora festivala nalazi se Uroš Marković, koji je i prethodnih sezona bio deo projekta kao muzički urednik i učestvovao u njegovom razvoju. Nakon perioda u kojem je Olivera Kovačević postavila temelje i izgradila prepoznatljiv identitet festivala, PZE je tako ušao u novu fazu – sa novim čovekom na čelu, ali bez odricanja od koncepta koji se već pokazao uspešnim.

Marković je zadržao osnovne stubove festivala: javni konkurs, selekciju pristiglih kompozicija, dva polufinala i veliko finale, kao i ravnopravan odnos glasova stručnog žirija i publike 50:50. Istovremeno je uvedena i važna novina u načinu predstavljanja takmičarskih pesama – učesnici su prvi put predstavljeni kroz zvanične video-spotove, čime su pesme još pre samih takmičarskih večeri dobile potpuniji vizuelni identitet i profesionalniju promociju.

Na konkurs za PZE 2026. stiglo je više od 150 kompozicija, od kojih su 24 odabrane za takmičenje.

Njegovo prvo izdanje na čelu festivala završilo se na gotovo simboličan način – pobedom izvođača koji pripada žanru koji se retko nalazi u udarnim terminima domaćih televizija.

Lavina je u finalu osvojila maksimalnih 12 poena i od stručnog žirija i od publike, a nekoliko meseci kasnije Srbiju je odvela do 17. mesta u finalu Evrovizije u Beču.

Time je PZE pokazao da promena na njegovom čelu ne mora da znači i prekid kontinuiteta. Naprotiv, festival je u novu fazu ušao sa već izgrađenim identitetom, ali i sa novinama koje mogu dodatno da unaprede način na koji se domaća muzika predstavlja publici.

Nije savršen – i upravo zato treba da traje

Naravno da PZE nije savršen i da prostora za unapređenje ima.

Može se razgovarati o sistemu glasanja, broju takmičara, načinu predstavljanja pesama, promociji pre festivala, dužini emisija, scenografiji, radu stručnog žirija ili o tome na koji način bi domaći izbor mogao još više da se približi najboljim evropskim nacionalnim finalima. Svako novo izdanje otvara neka nova pitanja, a kritike su sasvim prirodan deo festivala koji publika prati sa toliko pažnje.

Ali upravo su to argumenti za dalji razvoj PZE, a ne za njegovo ukidanje.

Veliki evropski festivali poput Melodifestivalena, Sanrema, Festivala da Canção ili UMK-a nisu preko noći postali prepoznatljive institucije. Njihova snaga gradila se godinama – kroz kontinuitet, promene, uspešna i manje uspešna izdanja, nove ideje i naviku publike da im se iz sezone u sezonu vraća. Tek kada jedan festival dobije vreme da raste, izvođači mogu unapred da planiraju prijavu, publika počinje da ga doživljava kao tradiciju, a svako naredno izdanje može da se nadograđuje na prethodno.

PZE je tek završio svoje peto izdanje, a već ima ono što se ne može napraviti preko noći – sopstvenu istoriju.

Ima pobednike kojih se sećamo, favorite koji su ostali bez pobede, nastupe koji su prerasli samo takmičenje, viralne trenutke, velike rasprave i „nepravde“ o kojima se i dalje priča. Ima izvođače koji mu se vraćaju, publiku koja unapred čeka spisak učesnika i objavljivanje pesama, kao i skraćenicu od tri slova koju danas gotovo više nije potrebno objašnjavati.

Upravo zato bi najveća vrednost za PZE sada bila da dobije ono što je svakom mladom festivalu najpotrebnije – vreme i kontinuitet.

Pa, zašto onda volimo PZE?

Zato što nikada unapred ne znamo ko će nas iznenaditi.

Zato što neko može da se prijavi kao relativno nepoznat izvođač, a da nekoliko nedelja kasnije o njegovoj pesmi govori čitava Srbija.

Zato što na istoj sceni možemo da gledamo Konstraktu i Acu Lukasa, Breskvicu i Teya Doru, Mimi Mercedez i Princa, Zejnu i jedan metal bend iz Niša – i da svako od njih ima jednaku priliku da osvoji publiku.

Zato što tokom tri večeri domaća autorska muzika dobija jednu od najvećih televizijskih pozornica koje može da dobije.

Zato što publika nije samo posmatrač, već učestvuje u izboru i zajedno sa stručnim žirijem odlučuje ko će predstavljati Srbiju.

Zato što biramo favorite čim pesme izađu, pravimo tabele i prognoze, pratimo broj pregleda, analiziramo probe, menjamo mišljenje posle nastupa, raspravljamo o rezultatima i do poslednjih trenutaka finala često nemamo pojma ko će pobediti.

A možda ga najviše volimo upravo zato što je PZE za samo pet godina uspeo da postane nešto što na početku nije moglo da se podrazumeva – festival sa sopstvenim identitetom, svojim junacima i iznenađenjima, svojim velikim trenucima i tradicijom koja tek počinje da se gradi.

Danas se više ne čeka samo ime predstavnika Srbije. Čeka se konkurs. Čeka se spisak učesnika. Čeka se objavljivanje pesama. Čekaju se spotovi, probe, polufinala i finale. Publika je, jednostavno, naučila da svake godine čeka PZE.

Dok čekamo prve konkretne odgovore na pitanje kako će Srbija izabrati svog predstavnika za Pesmu Evrovizije 2027, možda je upravo sada pravi trenutak da se podsetimo šta smo dobili stvaranjem ovog festivala – i koliko bi bilo šteta odreći se nečega što je tek počelo da dobija svoju tradiciju.

Jer predstavnika za Evroviziju moguće je izabrati na mnogo načina.

Ali predstavnik se bira za jednu godinu. Festival se gradi godinama.