Ekspedicija 2014 – Kopenhagen, Danska (prvi deo)

Pripreme za odlazak na Pesmu Evrovizije 2014 u Kopenhagen su trajale, bezmalo, 6 meseci. Ustvari nisu to bile klasične pripreme, više su bila premišljanja da li da idemo uopšte, jer kao što je poznato svima, Srbija u Danskoj nije imala svog predstavnika, pa se i postavljalo pitanje da li i mi fanovi treba da prisustvujemo ovom događaju. Naime, članovi OGAE Srbija sami snose sve troškove svog putovanja, a s obzirom da smo Kopenhagen posetili već prošle godine kad se takmičenje održavalo u Malmeu, koji je sa druge strane Eresundskog kanala, na kojem leži i Kopenhagen, bili smo u ozbiljnoj dilemi da li da potrošimo teško zarađeni novac na ovaj put ili da iskuliramo i dočekamo Evroviziju uz TV kod kuće. To premišljanje je trajalo sve dok nisam postavio status na svom fejsbuk profilu, u okviru kojeg sam i postavio Šekspirovsko pitanje, biti ili ne biti u Danskoj, u središtu stvari! Brzo su se ređali komentari, a jedan koji je promenio sve je stigao od poznanika iz Kopenhagena i koji nam pomaže da se odlučimo – tako što nam daje svoj stan za boravak u prestonici ove skandinavske zemlje!! Bio sam u šoku, čovek kojeg poznajem jedva sa prethodnih par Evrovizija, rođeni Danac, nam tek tako ustupa svoj stan i to bez ikakve nadoknade, moram priznati da je to vrlo pomoglo našoj odluci, jer priznaćete takvu ponudu je zaista teško odbiti. Još kad se dodaju jeftine Wizzair karte i akreditacije koje su na Evroviziji kao Biblija svete, onda više nema argumenata protiv.

Elem, prošlo je i tih par meseci u slatkom iščekivanju putovanja na još jednu Evroviziju i mi se obresmo u Kopenhagenu. Odmah po dolasku smo naleteli na gomilu ljubaznih ljudi koji su nam pomogli da pronađemo Vanløse, deo grada u kojem je Johnny, naš poznanik i sad već prijatelj, imao kuću. Izlišno je reći da su neki od tih ljubaznih ljudi bili poreklom iz Srbije, gde god pođeš na Srbe naiđeš, što u ovakvim situacijama i nije uopšte loše. :) Bila je tu i jedna slatka bakica iz Švedske koja je čim je čula da smo iz Srbije počela da deklamuje sve reči koje je na srpskom znala. :) Mi smo malo lutali, čak je Zoki uspeo da zaboravi i svoju torbu sa lap topom na stanici, pa je trčao nazad koliko ga noge nose. Naravno, s obzirom da smo bili u jednoj od najuređenijih zemalja na svetu, gde svako gleda svoja posla, tako ni na Zokijevu torbu niko nije obraćao pažnju, pa nam je laknulo kad smo videli da se vraća s njom na ramenu.

Johnny nas je dočekao kao da smo mu najrođeniji rod, sve nam je pripremio, od tople zakuske, do mapa za lakše snalaženje. Sve nam je potanko objasnio i pustio nas da uživamo u evrovizijskoj avanturi pridružujući nam se kadgod je imao prilike. Čim smo se malo osvežili, krenuli smo put Arene i pres centra, kako bismo podigli naše akreditacije nasušne, bez kojih boravak na Pesmi Evrovizije ne bi imao smisla, maltene. Akreditacije omogućuju fanovima i novinarima ulazak u pres centar, odlazak na probe u Arenu, ulazak u Euroklub, besplatan prevoz po gradu, obilazak raznih znamenitosti, jednostavno sa akreditacijom ti si CAR! Fanovi koji imaju akreditaciju često sa izrazom žaljenja, ali bogami i sa visine, gledaju one koji je nemaju. Mi nismo od tih :) Zaista, akreditacija olakšava život, a bogami i donosi i veliku uštedu. Recimo, prošle godine u Švedskoj, sa akreditacijom  smo imali mogućnost da se besplatno vozimo po celoj oblasti Skanija, u kojoj se nalazi i grad Malme. Naravnu, tu opciju smo obilato koristili i posetili više gradova i sela. Ove godine, nismo imali pravo na besplatnu vožnju van Kopenhagena, ali i obilazak danske prestonice sam po sebi je bio dovoljan, jer je grad veliki i razuđen. Kao što rekoh, mi smo se zaputili ka pres centru, koji je bio odmah pored Arene, kako bismo podigli svoje akreditacije, a to je bio i jedini put da smo platili vožnju gradskim prevozom. Ali avaj, ushićenje koje nas je obuzelo zbog dolaska, zamenila je razočaravajuća informacija, koju smo dobili od prijatelja koji su ranije stigli, da je Arena poprilično udaljena od poslednje stanice autobusa kojim smo mi došli, tako da nam šipčenje od 45ak minuta ne gine. Arena nije mogla biti dalje nego što jeste, znači, hodaš i hodaš i nikad kraja, pa još k’o za baksuz, ne dozvoljavaju da se uđe sa bliže strane, nego mora još jedno 15ak minuta da se obilazi skroz u krug maltene, naravno, tako smo došli samo prvi put,  ali mi ne bi bili mi, kad ne bismo našli prečicu i skratili sebi put za 15 minuta :) Okolina Arene me podseća i izgledom i mirisima na selo mog oca, Sumrakovac, svuda neko šipražje, bare, pa odor nekih domaćih životinja koji se širi iz obližnjih kuća, sve u svemu nimalo glamurozan prilaz, mada ni sama Arena, tj. bivše brodogradilište nije mnogo oku prijaznije, ali šta je tu je. Mi smo se zezali, da smo im mi priredili takav prilaz i takvu dvoranu, mislim da bi nam oduzeli organizaciju, ne samo te, nego i svake buduće Evrovizije, ali bogatima je sve dopušteno :) Naše zapaženje je da bogate zemlje mogu da dozvole sebi taj luksuz da Evroviziju organizuju i na njivi manje-više i niko neće reći jadne li zemlje, ali siromašne zemlje, kao što je naša, moraju dati sve od sebe, jer stranci ionako očekuju da vide bedu i sirotinju, pa ih se mora ubediti da su se prevarili. Ništa zato, bar smo posle silnog pešačenja do Arene, skinuli koji gram i zategli određene delove tela. :) Sem toga bilo je i interesantnih pejzaža usput, kao da smo pošli na izlet, pa smo, nakon početnog siktanja, uživali u pogledu na usidrene brodove u luci, naročito one koji su podsećali na vikinške lađe, te na male kućice, ušorene, sa rascvetanim baštama kraj kanala.

Unutar pres centra je prilično uzavrela atmosfera, već je pristigla većina novinara, a i svi izvođači  su se nacrtali za „naslikavanje“ što bi rekao Ivan Horvat, naš drug iz Zagreba…(nastaviće se)