Samo tačan pojam
Traži u naslovima
Traži u sadržaju
Traži u komentarima
Traži u člancima
Traži na stranama
Search in groups
Search in users
Search in forums
Filtriraj po kategorijama
Albanija
Andora
Australija
Austrija
Azerbejdžan
Belgija
Belorusija
Blog
Bonus
Bosna i Hercegovina
Bugarska
Češka Republika
Crna Gora
Danska
Dečja Pesma Evrovizije
Estonija
Evrovizija 2015
Evrovizija 2016
Evrovizija 2017
Finska
Francuska
Grčka
Gruzija
Holandija
Hrvatska
Intervjui
Irska
Island
Italija
Izrael
Jermenija
Kipar
Letonija
Lični utisak
Litvanija
Luksemburg
Makedonija
Malta
Maroko
Mađarska
Moldavija
Monako
Nemačka
News in English
Norveška
OGAE vesti
Poljska
Portugalija
Rumunija
Rusija
San Marino
Slovačka
Slovenija
Španija
Srbija
Švajcarska
Švedska
Turska
Ujedinjeno Kraljevstvo
Ukrajina
Uncategorized
Vesti
Zemlje
© WienTourismus
© WienTourismus

Dve nedelje u evrovizijskom Beču

Prošlo je desetak dana od završetka jubilarne 60. Pesme Evrovizije i utisci su mi se uglavnom slegli, ali sjaj grada domaćina, Beča, ostaće mi zauvek u sećanju. Ovo neće biti pregled dešavanja na evrovizijskoj sceni, jer smo vas o tome izveštavali kako putem sajta i foruma, tako i putem društvenih mreža, već osvrt na ono iza scene, organizaciju i pogled na metropolu koja se pokazala kao odlčan domaćin izvođačima, novinarima i fanovima širom Evrope… i Australije. Neupućeni su Bojani zamerili što se posle polufinalnog nastupa zahvalila i Australiji, smatrajući da je tako napravila lapsus i da je verovatno htela reći Austrija, no nju je već obuhvatila Evropom. Eto, doživesmo i da se zemlja kengura i koala pojavi u takmičarskom delu takmičenja mimo pravila EBU-a, ali ko zna zašto je to dobro. Mada im je u programu posvećen dobar deo i pored činjenice da su poslali dobru pesmu i predstavnika, Australijanci mi nisu nešto bili uočljivi na licu mesta. No, hajde da sa svojom pričom krenem hronološki, koliko je to moguće.

Avion AirSerbia za Beč

Avion AirSerbia za Beč

11. maja izjutra stigao sam na beogradski aerodrom „Nikola Tesla“, čekirao se i pomalo nestrpljivo čekao da se otvori gejt za let do Beča, a potom i da poletimo ka muzičkoj prestonici Evrope. Moram priznati da je lep osećaj kada ti ponedeljak započne na ovaj način. Idilično vreme, tek poneki oblak da prošara nebo, a ja srećan i uveren da me očekuju dve lepe nedelje na omiljenom muzičkom takmičenju. Nakon sat i po leta sa AirSerbia, udobno smo sleteli na bečki međunarodni aerodrom (nem. Flughafen Wien). Onda dolazim u prvu neprijatnu situaciju. Čekamo na traci da podignemo prtljag, kad posle nekog vremena traku zaustaviše, a nas desetak i dalje čeka svoj. Srećom, posle desetak minuta našli su ih i mogao sam da odahnem i uputim se ka izlazu aerodromske zgrade gde su me sačekali drugovi iz OGAE Srbija koji su u Beč stigli dan ranije. Do grada, tačnije stanice Wien Mitte, stigli smo vozom S7 za manje od pola sata (cena karte €4,40). Bili smo smešteni u stanu u neposrednoj blizini ove stanice, tako da je ova konekcija bila taman. ESCTaxi_BecNaravno, već na aerodromu vam se stavlja do znanja da se u Beču održava Pesma Evrovizije, a pored reklamnih panoa, tu je bio i štand na kome su dežurali volonteri. Kada smo izašli sa stanice Wien Mitte i prošli kroz istoimeni šoping mol koji se nalazi u sklopu stanice, prvo što sam video je brendirani evrovizijski taksi što je super jer iako daleko od centralnog mesta zbivanja, svesni ste da je Beču ovo glavni događaj u maju i da je gotovo nemoguće biti neobavešten o Evrosongu. Konačno sam stigao u stan i raspakovao se. Prva faza mog putovanja je bila završena, a sada sledi ono glavno – evrovizijska groznica.

Tog popodneva najpre smo se uputili na kafu u obližnji kafić, pa u Lidl po neke namirnice. Najrasprostranjeniji lanci prehrambenih prodavnica su Spar i Billa, mada su Hofer i Lidl pristupačniji, ali kako nisu podjednako snabdeveni, ako imate vremena možete ih sve obići pa detaljnije uporediti cene i asortiman. Primera radi, kilogram banana u Sparu je €1,99, dok je u Lidlu svega €1,39, gde se može naći i Nutella po povoljnoj ceni od €4,25 za teglu od 1kg. Nakon šopinga, uputili smo se ka hotelu Am Konzerthaus u kom je bila smeštena evrovizijska delegacija Srbije. Kako nas je mapa malo izneverila, prilično smo se napešačili, ali na kraju smo stigli do hotela koji je zapravo blizu Štatparka gde je i stanica podzemne železnice za liniju U4. Inače, javni prevoz u Beču je zaista odličan. Pet linija podzemne železnice, tramvaji i autobusi koji na stanicu stižu na vreme, bukvalno u minut, više su nego dovoljni za komforno kretanje po Beču (klikom na donju sliku možete pogledati uvećanu mapu mreže javnog gradskog prevoza, kao i lokacije bitnih evrovizijskih lokacija). Grad Beč planira da narednih godina još poboljša mrežu podzemne železnice, produženjem linije U2 i konstrukcijom linije U5, odnosno proširenjem tramvajske mreže. Mi smo najčešće koristili podzemnu železnicu U-Bahn koja radi otprilike do pola sata iza ponoći (petkom i subotom radi i noću) i ponekad tramvaje. Treba napomenuti da akreditovani novinari i fanovi mogu besplatno da koriste gradski prevoz, a validna legitimacija im je upravo akreditacija. Kako je naša delegacija stigla u Beč istog popodneva, zatekli smo ih ispred ulaza u hotel.

Konačno smo krenuli i ka Štathale kako bismo preuzeli naše akreditacije. S obzirom da sam imao P (pres) akreditaciju, dobio sam i torbu sa evrovizijskim logoom, te sloganom „Building Bridges“ punu promotivnog materijala o gradu Beču u papirnom obliku, a u njoj su bili i zvanični program Pesme Evrovizije u kome su predstavljeni svi učesnici, kao i priručnik za medije, tzv. Media Handbook, u kome su navedeni podaci iz istorije Evrosonga kao i bitne informacije o bečkom Evrosongu koje mogu koristiti novinarima, zatim USB memorija od 8GB, blokče, tri grafitne i jedna hemijska olovka, neki vaučeri za popuste pri kupovini, sim kartica mobilnog operatera A1, audio CD sa klasičnom muzikom, zgodna flašica za vodu, lepeza, Manner napolitanke, pa čak i pakovanje kobasica :) Posebno koristan je bio formular koji je trebalo popuniti radi podizanja Vienna PASS kartice sa kojom smo mogli besplatno da obilazimo neke turističke atrakcije u periodu od 14 dana. Lepo su napunili torbu, ali bila je i poteška da bi je nosao tako a da ne izvadiš suvišne stvari. Nije bila baš praktična niti nešto kvalitetna, nekima se ubrzo pocepala, ali meni je izdržala tokom boravka u Beču. Privilegija akreditovanih novinara bilo je i posedovanje tzv. pigeon hole-a, što je zapravo boks na info pultu kod ulaza u pres centar u koji delegacije ostavljaju promotivni materijal za akreditovane medije. Ove godine se nisu pretrgli sa promotivnim materijalom, te sam dobio svega nekoliko promotivnih diskova i nekoliko uglavnom beskorisnih papira. I konačno prvi ulazak u radni deo pres centra koji je samo prvih dana bio poluprazan, dok se za finale nije moglo naći mesto, te se sedelo i na podu i navijalo.

Kad smo kod pres centra, mogu reći da su uslovi za rad u njemu bili pristojni. Stolovi su bili opremljeni strujnim utičnicama i LAN kablovima za internet i očekivalo se da imate svoj laptop, jer su obezbedili svega 50-ak laptopova koji su mogli da se koriste. Bio je dostupan i bežični internet, ali nije bio baš pouzdan, naročito kada se na mrežu prikači puno korisnika. Brzina interneta je bila prilično dobra, posebno ako poredimo sa kućnim uslovima u Srbiji. Mada na ulici uglavnom nije bilo otvorenih bežičnih mreža ili je signal bio slab, grad Beč je najavio da trenutno radi na širenju mreže i pokrivanju grada besplatnim internetom, uključujući i stanice podzemne železnice. Inače, u pres centru je bilo i besplatnih slanih i slatkih grickalica za novinare i fanove, kao i kafa, čaj, voda, jabuke i čeri paradajz. KebapDonerDo radnog dela pres centra bio je i restoran u kome sam ručao jednom, a za €11 mogao se dobiti obrok u vidu dve pileće šnicle i lepe hladne salate sa nekim prelivom, uz besplatan Almdudler, austrijsko gazirano bezalkoholno piće spravljeno od 32 alpske biljke, koji je bio sponzor Pesme Evrovizije. Kao i svuda, najjeftinije je ako se hranite u sopstvenoj režiji, ali mogao se naći i obrok za cenu koja nije značajno viša nego u Srbiji. Tako smo par puta svratili u lokal kod jednog Turčina u Neubaugürtel ulici u blizini Štathale gde možete pojesti Schnitzelbox (isečena šnicla na komade pomešana sa pomfritom i salatom) za €3,50 ili npr. Döner sendvič za €2,80. Za sličnu ili neznatno veću sumu možete kupiti i sendvič u pekari ili kobasicu u kifli na nekom od mnogobrojnih kioska. Najpoznatija ulica za šoping je Mariahilfer Straße gde se mogu naći brojne prodavnice poznatih brendova, prodavnice slatkiša, suvenirnice (magneti oko €5, staklene ukrasne kugle preko €10 u zavisnosti od veličine, razglednice Beča između €0,40 i €1 po komadu) ali i sladoledžinice. Mi smo svratili u Eis Greissler, gde se može naći dobar izbor zaista ukusnog sladoleda. Cena jedne kugle je €1,50, dve €2,50, tri €3,50 itd.

Monika_Vaidas

Monika i Vaidas iz Litvanije

Srbija je svoju prvu probu imala u utorak, 12. maja u podne. Podrazumeva se da sam tad bio u pres centru i pratio probu na velikom ekranu, ponosan zbog zasluženog aplauza kako tu među novinarima, tako i u samoj dvorani. Kasnije se pokazalo je da je naša Bojana tamo bila među omiljenim izvođačima i da je ishod zavisio samo od reakcije publike, novinara i fanova, top 5 bi bio siguran. No, i 10. mesto je veoma dobro i bitno da se naša predstavnica zadovoljna vratila kući. Članovi OGAE Srbija posećuju Evrosong svake godine, čak i kada Srbija nema svog predstavnika, kao što je to bio slučaj prošle godine u Kopenhagenu, ali daleko je lepši osećaj kada znaš da si na ESC došao ispred zemlje koja se takmiči i imaš koga da bodriš. Uveče smo otišli na organizovano krstarenje Dunavom. Polazna, kao i krajnja tačka za brodić kompanije „DDSG Blue Danube“ je Švedenplac. Čini mi se da to veče nije bio ni upola popunjen, što nam je i odgovaralo. Dunavski_kanalUživali smo u trosatnom krstarenju najpre Dunavskim kanalom, a potom i samim Dunavom uz iće i piće: vino, sendvičiće, puding i slične đakonije. Zapravo pogled sa reke i nije tako impresivan, previše grafita ima uz kanal i mostove i poneka građevina vredna pažnje, ali meni je baš prijalo. Simpatična su dečica koja sede na obali i mašu brodiću. Interesantno je da su s nama plovili predstavnici Estonije i Litvanije, a neke od nas je vino opilo te je po povratku bilo smeha više no obično. Veče smo iskoristili za posetu diskoteci U4 gde se održavao tzv. Eurovision Jam Night. Tamo smo zatekli Graju i Bojanine prateće vokale – Sašku, Sanju, Olivera i Marka, kao i pevača iz Rumunije. Saška, Sanja i Oliver su u jednom trenutku kročili na binu i otpevali „Valerie“. Sem par pesama koje je pustio DJ, ovo nije bilo veče sa evrovizijskom muzikom pa se nismo dugo zadržali.

Elhaida Dani u AP

Elhaida Dani u AP

Slično veče je održano i sutradan u klubu Albertina Passage kod Bečke državne opere. Ovo otmeno mesto u futurističkom stilu kome dominiraju plavo-ljubičasti tonovi nalazi se u podzemnom nivou. Ovde možete popiti neki koktel ili jesti uz muziku uživo, a kuhinja je mešavina internacionalne i bečke. Ipak cene su iznad proseka, pa najjeftinije što možete naručiti su flašica koka kole, kafa ili čaj za €4,50, no da kažemo da je to razumno s obzirom na lokaciju i ambijent. Na stejdžu su nastupili predstavnici Češke, prateći vokali iz Slovenije, kao i Albanka Elhaida Dani koja je pored svoje evrovizijske pesme izvela špansku iz 2012. „Quédate conmigo“ kada mi je ostavila jači utisak nego inače. Ipak, utisak dana mi je bio poseta pozorištu Raimund (Raimund Theater) gde smo gledali mjuzikl „Mamma Mia!“. Reč je o jednom od najuspešnijih mjuzikala na svetu, dobrim delom zahvaljujući muzici grupe ABBA, koji se odnedavno igra i u beogradskom Pozorištu na Terazijama. Naravno u Beču su posete pozorištima daleko češće pa se ovaj mjuzikl može gledati skoro bilo koji dan, od utorka do nedelje. Mada su pesme švedske grupe prepevane na nemački jezik, na displeju sa leve i desne strane dvorane prikazivao se titl na engleskom, pa se predstava mogla ispratiti. Ono što me je oduševilo je izuzetno uigrana ekipa glumaca koja je na kraju dobila ogroman aplauz publike, a da sve bude na nivou tu su i dobra scenografija i sjajna rasveta. Ovo je pRaimundTheaterriča o potrazi za identitetom i traganju za izgubljenom ljubavlju a sve to uz 22 pesme grupe ABBA. Dona (glumi je Ana Milva Gomes) živi sa 20-godišnjom ćerkom Sofi (Madeleine Lauw) na malom grčkom ostrvu gde drži tavernu. Sofi otkriva u dnevniku svoje majke da se među tri muškarca krije njen otac, pa ih poziva na svoje venčanje kako bi okončala svoju nesigurnost pre nego što izgovori sudbonosno „da“. Predstava je podeljena na dva dela sa pauzom od 15-ak minuta. Kada pomislite da je kraj i da će se zavesa spustiti nastaje pravo raspevavanje uz puno plesa što publiku diže na noge i izaziva gromoglasan aplauz. Kratku video prezentaciju glumaca austrijske verzije možete pogledati OVDE.

Četvrtak veče je bilo rezervisano za tzv. Eurowies’n Night u donjoj Belvedere palati, gde su izvođači pozvani da se pojave u šarenim ili tradicionalnim kostimima svojstvenim za zemlju koju predstavljaju. Naša Bojana, obučena u haljinu sa dezenom paprika, masivnim zlatnim lancem oko vrata, te čili papričicama u kosi, privukla je najviše pažnje. Među gostima su bili i šef srpske delegacije Dragan Ilić i Leontina, tekstopisac srpske verzije pesme. Na skupu su se pojavili i Rumuni, jer gde mi tu i oni, kao i predstavnik Moldavije. Dobismo kupone za dva pića a dok je Powerkryner bend svirao evrovizijsku muziku u austrijskom tradicionalnom stilu, mlade konobarice su služile hranu iz raznih zemalja, pa tako probasmo jermenske baklave, mađarski Esterhazy šnit, španski tart sa jabukama i slovenačke čokoladne poljupce. Bilo je tu i slanih đakonija ali nismo stigli na vreme da i njih probamo, ali bar smo uživali u bašti ovog lepog kompleksa ispijajući austrijsko pivo.

U petak, 15. maja, osim što je na programu bila druga srpska proba, održana je i srpska žurka u Kursalonu u Štatparku. Promocija Srbije na fensi mestu bila je solidno posećena, a osim Bojane i ostatka srpske delegacije, svečanosti su prisustvovali i Marija Šerifović, Daniel Kajmakoski i Elhaida Dani. Najpre je Bojana otvorila muzički deo večeri izvođenjem pesme „Čaroban“, a potom su usledile i „She works hard for the money“, „Rolling in the deep“, „F**k you!“, Marko Nikolić je izveo „Lemon tree“, Saška „One night only“, a Marija „Bol do ludila“, „Znaj da znam“, „Mrš“, „Happy“ i „Molitvu“. Gosti su mogli da uživaju u vinu i đusu, a tokom večeri je organizovan kviz za goste, a pobednik je dobio vikend u Beogradu.

U subotu između 14 i 17 časova, ekipa OGAE Srbija bila je dežurna na fan desku u pres centru gde su akreditovani novinari i fanovi glasali najpre za polufinala, a kasnije i finale. Očekivalo se da ljudi izdvoje 10 učesnika iz svakog polufinala za koje smatraju da će proći u finale, dok se u finalnom glasanju glasalo samo za jednu zemlju za koju se smatralo da će pobediti. U prvom polufinalu najviše glasova je skupila Estonija, dok je Srbija završila na 5. mestu, a u drugom pobednik je bila Švedska. Kasnije na finalnom glasanju pobedu je odnela Italija sa malom prednošću u odnosu na Švedsku. Posle naše smene na dežurstvo su došli Izraelci. Te subotnje večeri na repertoaru je bila poseta Pratersauni, no kad smo videli da je to zapravo jedna rupa od kluba u kojoj će možda neko videti umetničku notu i zatekli goste koji su posedali kraj bazena i pratili direktan prenos Life ball-a, humanitarnog događaja koji se održavao na Rathausplacu i čiji je cilj da se na nekonvencionalan način pomogne ugroženim ljudima da se bore protiv tabu statusa HIV/AIDS-a u društvu, napustili smo odmah taj prostor. Nama to nije bilo interesantno. Kako je tog dana u Beč stiglo još drugova i drugarica iz našeg udruženja, našli smo se s njima i zajedno svratili u australijski pab Crossfields, nedaleko od zgrade opere, na Kakadu ale pivo (cena za 0,3l je €2,60, a za 0,5l €4,40). Kako su Austrijancima petak i subota veče termini za ludovanje, ovaj pab tih dana radi do 2h posle ponoći. Svideo mi se verno napravljen krokodil okačen o zid, a treba napomenuti da se u njihovoj ponudi nalazi i meso od kengura i krokodila.

OGAESerbia_FanDesk

Konačno u nedelju, 17. maja, održana je ceremonija otvaranja Pesme Evrovizije u Rathausu. Već od 18h crvenim tepihom su defilovale delegacije zemalja, a naša na čelu sa Bojanom u crvenoj haljini kročila je iz električnog autobusa na crveni tepih 15-ak minuta pre 20h. Lepo je bilo videti kako se vijori srpska zastava, a Bojana koja je dobila jedan od najvećih aplauza okupljenih, pozdravila je sve stihovima „Beauty never lies“.

Nismo se tamo dugo zadržali, već smo se uputili na otvaranje Eurokluba smeštenog u pivari Ottakringer. Klub je bio namenjen samo akreditovanim novinarima, fanovima i delegacijama, puštala se samo evrovizijska muzika, pre svega remiksi, a povremeno su gostovali i ESC izvođači. Svaki nivo u okviru Eurokluba nosio je naziv neke od pobedničkih pesama Evrovizije, pa smo tako imali „Wild dances“, „Insieme“, „Ein Bisschen Frieden“, „The Voice“, „All kinds of everything“, „I wanna“, „Take me to your heaven“ i „Love shine a light“. Od poznatih prve sam uočio Heru Bjork sa Islanda i Nadava iz Izraela, ali tih dana su tuda prodefilovali razni izvođači. Bilo je više stejdževa u klubu, a đuskao ili ne, bili biste, što se kaže, u goloj vodi. Unutra je bilo veoma toplo, skoro kao u sauni, pa je bilo dobro katkad izaći napolje na vazduh. Po napuštanju te prve žurke dobrodošlice dobismo i flašu The Makemakes piva specijalno spravljenog za promociju austrijske grupe. Možda je pivo bilo malo gorče, mada kako retko pijem pivo sem u nekim posebnim prilikama, popio sam ga kao i svako drugo. Sutradan se na istom mestu održala žurka izraelske delegacije, pa je klub bio okićen izraelskim zastavama a gostima je bila servirana njihova hrana. Nisam siguran šta je bilo ono što sam probao, ali nisam bio oduševljen ukusom, prvo se malo oljutih a posle ne znam ni sam, da li sam se zasladio ili šta ono bi. Inače cene pića nisu baš bile povoljne, pa je za čašu piva trebalo izdvojiti €3,90 plus €1 za plastičnu čašu, a kada je vratite, dobijete nazad taj jedan evro. Sve u svemu, ovo je bilo ok mesto za Euroklub prilično velikog kapaciteta, ali kada ostanete tu do 4 sata ujutru, može da postane monotono i pomalo dosadno.

Kao i Euroklub, i Euro Fan kafe je otvorio svoja vrata 17. maja. Mada nam je bio samo dve stanice od stana, u klubu EMS Lounge, Dietrichgasse 25, posetili smo ga samo jednom i to u sredu, 20. maja kada je tamo održana žurka OGAE International. Ovde je bio besplatan ulaz za akreditovane, ali i drugi fanovi ESC-a su mogli da uđu uz plaćanje ulaznice. Ovo je bio sređeniji prostor od Eurkluba, ali je manje ljudi dolazilo. Te večeri su među gostima bile Anne Marie David, pobednica Evrosonga ’73 koja je izvela „Tu te reconnaîtras“ i Getty Kaspers iz holandskog benda Teach-In, koja je otpevala pobedničku pesmu iz 1975. „Ding-a-dong“.

Utorak je bio dan neizvesnosti jer nas očekivalo prvo polufinale i nastup Bojane. Prenos smo pratili u pres centru verujući da prolazimo, ali uvek ima to ali, da ne krene nešto po zlu. Kada je na red došlo brzinsko proglašenje finalista, bilo je baš gusto. Naročito kada su ostala samo dva mesta od kojih je bilo izvesno da jedno pripada Belgiji, ali srećom ime Srbije je pročitano kao deveto po redu (igrom slučaja zauzeli smo 9. mesto u prvom polufinalu) i onda je krenulo slavlje, skakanje…. Srbija u finalu prvi put nakon 2012! Otišli smo na pres konferenciju finalista, seli u prvi red sa velikom zastavom Srbije, privukli pažnju prisutnih, no tu smo bili da pozdravimo i aplaudiramo Bojani, koja se po završetku konferencije slikala s nama. Time je glavni cilj bio ispunjen, ali impresivno je bilo što je Bojana i na kasnijim probama za finale, kao i na samoj finalnoj večeri dobijala veliku podršku i ovacije. Na kraju 10. u Evropi od 40 zemalja, zaista lep uspeh.

Posetili smo Evrovizijsko selo na Rathausplacu još jednom, kada se prikazivao šou „Eurovision’s Greatest Hits“ kojim je u Londonu krajem marta obeležen jubilej Evrosonga. Obišli smo srpski štand koji je bio postavljen u samom selu između štandova drugih zemalja, a na njemu su se mogle dobiti informacije o turističkim potencijalima Srbije.

A sada malo o turističkim atrakcijama Beča. Verovatno će mnogima prva pomisao biti Prater, veliki zabavni park kome dominira džinovski točak sa čijeg vrha možete videti Beč kao na dlanu. Mada postoje dva točka, mi smo se vozili onim sa crvenim kabinama jer smo to mogli sa Vienna PASS karticom. Za one željne zabave, decu ali i one koji bi da se vrate u detinjstvo, na raspolaganju je zaista puno atrakcija, pa možete ići na neki od tobogana, voziti se autićima, simulatoru za skakanje padobranom i slično, a mi smo se odlučili za kuću straha po ceni od €5. Vožnja u mraku gde vam iskaču zastrašujuće lutke koje ispuštaju različite krike ili vas malo poprska voda možda i nije neka zabava, naročito ako se sami uputite u pustolovinu. U okviru ovog kompleksa nalazi se i muzej voštanih figura Madam Tiso gde smo mogli da vidimo uverljivo napravljene figure političara, muzičara, glumaca, sportista…. među njima i Baraka Obamu, Angelu Merkel, kraljicu Elizabetu, Anu Frank, Dalaj Lamu, Alberta Ajnštajna, Marlen Ditrih, Elvisa Preslija, Lejdi Gagu, ali i evrovizijske zvezde – grupu ABBA, Končitu Vurst, Uda Jirgensa i Selin Dion.

Obišli smo i Prirodnjački muzej, prelepo zdanje u kome je smešteno neverovatno blago koje je priroda stvorila. Ovde se može videti velika zbirka minerala i dragog kamenja, mamuti, slonovi, medvedi, dinosaurusi od kojih je jedan i pokretan pa malo reži, zebre, majmuni od pre tri miliona godina i štošta još zanimljivo. Postoji i aplikacija u muzeju putem koje možete dobiti sebe u telu majmuna :)

Bec_kocijeBeč je doslovno metropola sa prekrasnim parkovima, raskošnim građevinama i razvijenim kulturnim životom. Dopalo mi se što ima puno toga da se vidi i nije sve skoncetrisano u najužem gradskom jezgru kako to često biva, a pošto je grad prilično ravan, odličan je za šetnju. Nekad ne znate gde da stanete i čemu da se divite, da li velelepnoj zgradi Parlamenta sagrađenoj u grčkom stilu, Hofburgu, statui Mocarta u Burggarten parku ispred koje je travnjak sa cvetnim violinskim ključem, Šenbrunu… U gradu postoje i turistički busevi na sprat kojima možete obići određeni deo grada, a mi smo se provozali crvenom, jednom od 6 linija u okviru „Hop on Hop off“ ture. Za vreme vožnje možete staviti slušalice i na nekom od 16 jezika budete informisani o građevinama i atrakcijama kraj kojih prolazite. Neretko možete videti i fijakere sa konjima, a po želji i provozati se njima. Inače, Končita ne samo da je bila deo ovogodišnje Pesme Evrovizije, već je nekako bila prisutna svuda – na reklamnim panoima i ekranima u podzemnoj železnici, na televiziji, naslovnicama dnevnih novina. Šalili smo se da samo fali da iskoči i iz jogurta. Povod za to je njen debi album sa 12 pesama koji je izašao u prodaju tih dana. U knjižari „Libro“ moglo je da se pazari limited digipak izdanje za €13,99, a ja sam u svoju malu kolekciju uvrstio trostruki CD ABBA Gold sa njihovim najvećim hitovima za €19,99. Svoje mesto je našla i u izlogu EMI muzičke prodavnice u samom centru u Kärntner Straße blizu Stefanplaca.

Pande (Foto: Aleksandar Pešić)

Pande (Foto: Aleksandar Pešić)

Četvrtak, na dan drugog polufinala, iskoristili smo za obilazak ZOO vrta Šenbrun. Naravno, jedva sam dočekao da vidim moje omiljene životinje, pande! Čini mi se da nisu marile za posetioce i da su se prepustile uživanju u žvaćkanju njihove hrane. Stvarno mi deluju tako umiljato i slatko, bar dok ih gledam kroz zaštitno staklo :) Videli smo i polarne medvede, kraljevske pingvine, nilske konje, majmune i slonove koji nam iz određenog razloga nisu ostali u lepom sećanju. Vozićem koji valja platiti €2 stigli smo do Tirolerhof-a, dela zoo vrta u kome je smešteno autentično tirolsko domaćinstvo. Tu smo probali njihov sir, neki od nas su degustirali nešto nalik đevreku sa sirom, dok su se drugi opredelili za štrudlu sa jabukama (po €3), a ovde možete popiti i kafu za €2,5. Do kuće u drvenom stilu, iza koje je bila štala, zatekli smo zečeve i krave. Kako je radno vreme vrta četvrtkom do 18:30, uputili smo se ka izlazu stazom kroz šumicu. Taj deo vrta mi se najviše dopao, naravno ako izuzmemo pande :)

Pred Evrosong, Austrijska pošta koja je bila jedan od sponzora, objavila je knjigu „The History of the Song Contest 1956-2015″ u kojoj se može naći puno podataka iz istorije najvećeg muzičkog takmičenja. Dobio sam je u pres centru, ne stigoh još celu da je prelistam, ali zapazih da su „Molitvu“ okarakterisali kao nespektakularnog pobednika, a pesmu „Rock me“ grupe Riva kao najgoru pobedničku svih vremena.

Vreme u Beču nas je uglavnom poslužilo, ali na sam dan finala spustila se kiša, a mi po običaju u poslednji čas krenuli da kupimo neku sitnicu za uspomenu ili pak stomak :) Većina prodavnica radi do 18-19h uz poneki izuzetak, pa morate se snabdeti na vreme. Sve u svemu, dobro je prošlo, a valjda će se ukazati još koja prilika da posetim ono što sada nisam stigao. U nedelju uveče, vratio sam se za Beograd letom AirSerbia na kome sam sreo predstavnika Crne Gore, Kneza, koji mi je preneo svoje zadovoljstvo ostvarenim rezultatom i organizacijom takmičenja.

Vienna12pointsI tako privedoh kraju ovaj blog. Možda sam odužio, ali nadam se da ste saznali ponešto novo, da sam vam približio takmičenje za Pesmu Evrovizije taman toliko da se odlučite da ga posetite nekom prilikom u budućnosti, ali i prelepi Beč, grad kulture i gostoljubivih ljudi. Dobro, uglavnom, jer recimo susreli smo se sa tramvajdžijom koji nam je ispred nosa zatvorio vrata, ali i jednim nespretnim konobarom, ali to su sporadični slučajevi kakve možete videti u bilo kom kutku naše planete. Stoga, za sjajnu organizaciju i gostoprimstvo, 12 points go to… VIENNA! I za kraj fotka sa posebnog izdanja Bojaninog promotivnog CD-a, jer ne bi ova dvonedeljena avantura bila ista bez nje i „Beauty never lies“!

Bojana_CD_cover